Центар главног града, али не и центар културе

Фотографија Нине Идеи

     Коначно је и Београд дошао у високо друштво градова који су доживели праве чари пролећа на својим улицама. Сви "прави" Београђани су изашли на улице и почели да уживају у првим зрацима топлог сунца, а међу њима и ја у једном поподневу изађох после посла да прошетам до Дорћола свим оним лепим улицама од Трга до дорћолског кеја на 25. мају. Прелепе улице са свим дивним фасадама ме увек одведу у једно више стање за које мислим да је стање еволуције, јер човек, само гледајући све оне лепе зграде, може да доживи прочишћење од свих црних мисли којима му је био обавијен дан до тада. Шетња напредује лепо. Радује ме вест да је враћена статуа дечака на Чукур чесму у Добрачиној улици, за шта се наш Покрет залагао још пре годину дана и заиста велико одушевљење када сам видео да и вода тече и да околина сређена, офарбана ограда, покупљен сав отпад око чесме, а право уживање је видети кад неко застане да прочита натпис или се освежи водом из једне од најстаријих чесама у Београду. Општа галама из кафића и ресторана помало квари доживљај, али разумем те људе у потпуности. И они уживају у дану на свој начин.

     У неком тренутку, у Улици Страхинића бана, мени у сусрет долази једна млада мајка са ћерком предшколског узраста и не баш заинтересовано прати шта дете ради. Девојчица нешто чисти марамицом на фасади једне од зграда и одједном, у жару игре баца ону марамицу високо у ваздух и она пада на земљу уз свеопшти занос девојчице и пропратни звук, као да је полетео авион, а не обична папирната марамица. Тек тада, схватам да је тај звук био израз гађења, јер је марамица прљава и дете се испрљало. Марамица остаје на земљи, дете одлази правећи неке гримасе, у смислу - ђубре и све што је прљаво треба бацити на земљу. На овај гест јој мајка одговара - "срце, ђубре се не баца на земљу, већ у канту". Исправан одговор, помислих. Али нажалост, само то. Мајка одводи дете лаганим кораком, уз објашњење како не треба бацати отпад на земљу и изгледа да се то претвара у право предавање, а марамица коју је дете бацило остаје на земљи, а да нико на њу не обраћа пажњу?! Лицемерје на делу, пролете ми кроз главу одмах после неколико псовки. Невероватно је како људи не обраћају пажњу на сопствену околину. Ја, и још хиљаде људи смо прошли туда тог дана, али ми не живимо тамо, а ова госпођа и њено дете скоро сигурно тамо живе. У чему је онда проблем?!?! Да ли је потребно да идемо свуда по граду и скупљамо за немарним људима њихов отпад и изигравамо њихове спремачице или да их опомињемо да скупљају за собом? Или је боља варијанта да сви мало обратимо пажњу на понашање и поведемо рачуна о околина која није само наша, већ и генерација које долазе. Ипак, имајте на уму да је и нама то оставио неко ко се о томе бринуо, као што ћемо и ми оставити то у аманет нашим потомцима. Могао бих да разумем да неко нема у свести како се чува оно што имаш и то су обично они људи који никад нису научили вредност тога што имају, али невероватно је да то не може да се научи и да не може мало пажње да се обрати. Шта више, у тим истим улицама постоје места где можете узети кесе за скупљање ђубрета и оне су превасходно намењене људима који шетају кућне љубимце, али колико се може приметити, слабо се користе. Сећам се ситуације из Влајковићеве улице у самом центру града, која је такође једна од најлепших. Изашао сам да препаркирам аутомобил у преподневним часовима, јер ми је већ истицало време за паркинг и у том тренутку налећем на неку девојку која шета пса на повоцу. Веома примерно, није велики пас, па не треба корпа, али ипак га држи. Све би било фантастично и прави књишки пример како би тебало водити пса да није било тренутка када исти пас врши велику нужду на релативно скоро постављеном мозаичном, скоро уметничком плочнику. Не треба наглашавати да је одмах по завршеном послу отишла даље, оставивши комшијама поклон да најсрећнији на њега - нагази. Знам да је Београд проблематичан када је у питању чистоћа и да нема довољно канти за отпатке, али то није изговор за бацање по улици и ружење околине у којој сви проводимо време.

     Жао ми је људи који су истински Београђани и који морају да преживљавају овакав третман од људи који ту живе не дуже од неколико година. Знам да то праве Београђане заиста боли, јер је ово њихов град, а сви остали су само гости који морају тако да се и понашају уколико желе да једног дана заслуже статус домаћина. На страну они који јесу прави Београђани, а понашају се као да никад више неће корачати улицама престонице, као да сутра не постоји и као да све што данас урадимо, сутра нам се неће вратити. Нажалост, и у овом табору постоје изузеци који се понашају као горенаведени примери и нису заслужили статус становника једног главног града, ма који он био и у којој год земљи да се налази. Мало више пажње и обзира према околини и нећемо имати о чему да бринемо на дуге стазе.