Bilo bi logično da ovaj tekst počnem današnjim danom ali prosto nekako se hteo ne hteo, moram vratiti u ne tako davnu 2000. godinu. Demokratske promene donele su sve, samo ne promene, a balkansko bure baruta ulazilo je u završnu fazu jedne vrlo zanimljive igrice.
Nesposobnost tadašnje političke elite, odnosno njihova sposobnost da upropaste sve što se upropastiti može dovela je do toga da narod ne shvatajući situaciju u kojoj se nalazi izabere veće zlo od onoga koje mu je već disalo za vratom.
Uzalud je tadašnji, a sada već pokojni predsednik Slobodan Milošević održao jedan od retko iskrenih i vizionarskih govora. Mada, možda on i nije bio vizionar, već samo čitalac iste one fascikle koja stiže od tamo negde ali… ko će ga znati. No, nova faza igrice je počela…
Po starom dobrom pravilu sve, pa i novo zlo ima svoj Jin i svoj Jang. E vidite, toga se trebalo rešiti. Zapravo, svesno činjenice da je dojahalo na dobru i da ga to isto dobro može koštati svoje zlobe, zlo uradi ono što najbolje zna. Zlo učini zlo. Tako izgubismo premijera. Jedina svetla tačka i šansa svih nas za korak napred, ugasila se na ulazu u tadašnje sedište zla. Sem slučajnog snimatelja, koji se slučajno našao u blizini, slučajno smo videli šta se deslio…mada, sigurnosne kamere slučajno nisu radile. Šta da radimo kada slučajno živimo u Srbiji.
Znate, dok pišem ovaj tekst ne mogu, a da ne sakrijem da jedva čekam njegovo objavljivanje. Ne zbog toga što samtram da ću reći nešto senzacionalno, već zbog toga što znam kakve ću reakcije izazvati kod pojedinih čitalaca. Mislim tu pre svega na one prepametne stručnjake odnosno licencirane idiote raznih škola koji su, zbog toga što jesu sebi dali za pravo da danas sede u raznim komisijama, odborima, strankama i da sem toga što jesu, nemaju i ne znaju ništa drugo. I moram priznati, lep je osećaj. No, danas nam oni nisu bitni. Njih ćemo u nekom narednom tekstu.
Godine su prolazile, a zlo je mutiralo. A kako i ne bi kada je pojelo oko 10 milijardi dolara na Kipru. I na sve to nas još 3 puta više zadužilo, sve prodalo i na kraju opljačkalo sve što se opljačkati može. Ej, ukrali su mučenom seljaku 100 dinara za svaki ubrani kilogram maline. Zašto? Pa da bi imali za svoju kampanju. Radiš od 4 ujutru do 9 uveče, na +60 C*,a oni te najsramotnije pokradu…i još tu istu malinu po Evropi prodaju 12 evra - 200 grama. Da, dobro došli u 2012. Ako nam se posreći sa kalendarom Maja, nećemo se još dugo mučiti. Ako ne…biće veselo. Dugovi dolaze na naplatu. Ali i o ovome ćemo nekom drugom prilikom. Sada se vratimo pravom razlogu pisanja teksta.
U medijima je danas osvanuo tekst “KIM: Turska pomoć KBS-u”. Kao neko ko prati dešavanja u zemljii regionu, ovaj tekst sam očekivao već neko vreme. Naglašavam, pod pojmom “pratim” podrazumevam domaće i strane analitičke tekstove, diskusije sa profesorima sa nekoliko fakulteta i malim brojem ljudi iz politike koji su uspeli da sačuvaju mozak. Ha! Ali zato nisu dobili licencu trenera. Jer ne može i jare i pare. Znači, ništa kafa sa komšinicom u frizerskom salonu. Samo ozbiljno.
Godine 2007. napisao sam rad na temu “Delovanje i uticaj stranih obaveštajnih službi na teritoriji Republike Srbije”. Na nešto više od 10ak strana, izneo sam stav ali i ceo plan kako i zašto su SAD morale bombardovati tadašnju SRJ, kako i zašto je trebalo ubediti Nemačku da podrži bombardovanje i ko je i kako odigrao ključnu ulogu u celoj priči. Općenito, potkova nam došla glave ili ti na Srpskom “Braća Bugari nam opet uvalili…potkovicu”. Početak ove godine razrešio je i ovu misteriju. Obnarodovaše plan. Hm…nije im puno trebalo. Samo 5 godina. I da, svi vi koji mislite da u tom tekstu ima nekih posebnih dokumenata i specijalnih podataka…nema. Samo analitika i josh po nešto.
Sa druge strane, ako izuzmemo manje analize oko sklapanja koalicija i aktuelnih dešavanja u regionu, koje su se u neverovatno apsolutnom 100% delu ispunile, moj sledeći tekst, mediji su stigli znatno brže. “Separatističke pretenzije sa aspekta istorijskog prava i argumenti za izmenu granica na prostoru Balkana -Slučaj AP Vojvodina-” bio je rad koji sam napisao početkom 2011.godine. U jednom delu sam naveo mogućnost da se presedan u proširivanju EU napravi upravo na primeru Srbije. Zapravo, njen severni deo, u narodu poznatiji kao Vojvodina, trebao bi biti pripojen EU separatno tj. bez pripajanja ostatka Srbije. Kao razlog navedene su: kulturne, ekonomske, istorijske, etničke i prirodne razlike koje taj deo ima u odnosu na ostatak države. A početak bi bio “stolica” u Briselu. Eto, ne prođe ni godina, a stolica “pala”.
Ali, s obzirom da igrica još traje, idemo dalje. Novi nivo. Sledeća destinacija Kosovo i Raška oblast. Termin Sandžak za sada nećemo koristiti, da ne bi bilo zabune. Davno, možda čak i u vreme kada sam se rodio, stvorena je legenda o dvorani Zetra u Sarajevu. Rekoše, naziv je dobila po skraćenici od “Zelena transferzala”. Deluje logično, ko će ga znati. Kod druga Starog je bilo bolje. Imena su se davala po borcima i onda tu ne treba puno da se mozga. O tome šta je Zelena transferzala neću pričati. Ko zna, zna. Ko ne zna…saznaće.
Vidite, u nauci koja se bavi bezbednosnim pitanjima, rat nije uvek samo oružani sukob. Postoje sukobi različitih intenziteta, a nekada su oni toliko neznatni da se “golim okom” ne mogu uočiti. Nagli priliv filmova, serija i muzike iz jedne zemlje, česte kulturne manifestacije, koncerti i predstave njenih umetnika, učestala organizovanja svečanosti sa prisustvom zvaničnika iz jedne zemlje, humanitarne organizacije i njihove akcije…sve to može, a često i jeste samo početak nečeg “specijalnog”.
Sa jednim profesorom Fakulteta političkih nauka, našao sam se na ručku negde u julu mesecu 2011. godine. Pričali smo o stepenu verovatnoće ostvarenja “presedana prošrivanja EU”, kada mi on reče da postoji još jedan, možda mnogo opasniji i verovatniji scenario. Znao sam odmah na koga misli ali sam se potajno nadao da grešim.
U nekim diplomatskim krugovima, mogle su se čuti priče kako zemlje Zapadnog Balkana treba pomoći u razvoju ali da umesto članstva u Evropskoj Uniji trebaju ostati okupljene u sličnu ali znatno slabiju uniju. Sedište te unije bilo bi u zemlji koja je veoma moćna, stabilna, a ima istorijske pretenzije na ove prostore. Reč je o Turskoj. Okupljeni u žargonski rečeno,Uniju večitih kandidata, polako bi zatvarali korice naše državnosti, integriteta i suverenitera i gle čuda, polako uklapali pazl zvani Ze-Tra. Nisam pogrešio.
A i strategija se razvija po planu. Školski. Prvo smo preplavljeni serijama, muzika nikada nije ni otišla sa ovih prostora, stotine miliona evra mahom uložene u Sandžak, ucene koje su pratile neke od kapitalnih projekata poput izgradnje auto-puta, česte posete zvaničnika, sve do najnovijih nagoveštaja da će povlačenje Amerikanaca sa Kosova biti u stvari ostavljanje prostora, sirovina i potencijala Turskoj. Krajnji cilj je stavljanje pod njenu kontrolu ovog dela Balkana. A u međuvremenu, možda se pojavi još jedna stolica u Briselu ali ne Srbije već Sandžaka.
A zlo? Zlo k’o zlo…ćuti. To je problem. Jer umesto da se bori, da priča svakog dana o tome, da preduzima korake…ono ćuti. Ćuti i završava svoje ali i poslove iz fascikle. I to je možda ono najopasnije. Danas brojni analitičari i bivše diplomate upozoravaju i pričaju o ovom problemu ali sve ostaje mrtvo slovo na papiru.
Vidite, ovim tekstom nisam želeo da proričem sudbinu niti da pravim teorije zavere i ostale gluposti. Ovo je samo trenutno stanje stvari, što i sami možete da zaključite ako bar malkice pogledate između redova. Da li Turska jača uticaj na Balkanu? Da, svakako i to vrtoglavom brzinom. Da li postoje separatističke pretenzije u Raškoj oblasti i Sandžaku? Da, svakako. Da li postoji ekspanizija vehabijskog pokreta na tom području? Ogromna. Da li nam je mesto u Uniji i kako će se ona zvati? Videćemo uskoro…
Nesposobnost tadašnje političke elite, odnosno njihova sposobnost da upropaste sve što se upropastiti može dovela je do toga da narod ne shvatajući situaciju u kojoj se nalazi izabere veće zlo od onoga koje mu je već disalo za vratom.
Uzalud je tadašnji, a sada već pokojni predsednik Slobodan Milošević održao jedan od retko iskrenih i vizionarskih govora. Mada, možda on i nije bio vizionar, već samo čitalac iste one fascikle koja stiže od tamo negde ali… ko će ga znati. No, nova faza igrice je počela…
Po starom dobrom pravilu sve, pa i novo zlo ima svoj Jin i svoj Jang. E vidite, toga se trebalo rešiti. Zapravo, svesno činjenice da je dojahalo na dobru i da ga to isto dobro može koštati svoje zlobe, zlo uradi ono što najbolje zna. Zlo učini zlo. Tako izgubismo premijera. Jedina svetla tačka i šansa svih nas za korak napred, ugasila se na ulazu u tadašnje sedište zla. Sem slučajnog snimatelja, koji se slučajno našao u blizini, slučajno smo videli šta se deslio…mada, sigurnosne kamere slučajno nisu radile. Šta da radimo kada slučajno živimo u Srbiji.
Znate, dok pišem ovaj tekst ne mogu, a da ne sakrijem da jedva čekam njegovo objavljivanje. Ne zbog toga što samtram da ću reći nešto senzacionalno, već zbog toga što znam kakve ću reakcije izazvati kod pojedinih čitalaca. Mislim tu pre svega na one prepametne stručnjake odnosno licencirane idiote raznih škola koji su, zbog toga što jesu sebi dali za pravo da danas sede u raznim komisijama, odborima, strankama i da sem toga što jesu, nemaju i ne znaju ništa drugo. I moram priznati, lep je osećaj. No, danas nam oni nisu bitni. Njih ćemo u nekom narednom tekstu.
Godine su prolazile, a zlo je mutiralo. A kako i ne bi kada je pojelo oko 10 milijardi dolara na Kipru. I na sve to nas još 3 puta više zadužilo, sve prodalo i na kraju opljačkalo sve što se opljačkati može. Ej, ukrali su mučenom seljaku 100 dinara za svaki ubrani kilogram maline. Zašto? Pa da bi imali za svoju kampanju. Radiš od 4 ujutru do 9 uveče, na +60 C*,a oni te najsramotnije pokradu…i još tu istu malinu po Evropi prodaju 12 evra - 200 grama. Da, dobro došli u 2012. Ako nam se posreći sa kalendarom Maja, nećemo se još dugo mučiti. Ako ne…biće veselo. Dugovi dolaze na naplatu. Ali i o ovome ćemo nekom drugom prilikom. Sada se vratimo pravom razlogu pisanja teksta.
U medijima je danas osvanuo tekst “KIM: Turska pomoć KBS-u”. Kao neko ko prati dešavanja u zemljii regionu, ovaj tekst sam očekivao već neko vreme. Naglašavam, pod pojmom “pratim” podrazumevam domaće i strane analitičke tekstove, diskusije sa profesorima sa nekoliko fakulteta i malim brojem ljudi iz politike koji su uspeli da sačuvaju mozak. Ha! Ali zato nisu dobili licencu trenera. Jer ne može i jare i pare. Znači, ništa kafa sa komšinicom u frizerskom salonu. Samo ozbiljno.
Godine 2007. napisao sam rad na temu “Delovanje i uticaj stranih obaveštajnih službi na teritoriji Republike Srbije”. Na nešto više od 10ak strana, izneo sam stav ali i ceo plan kako i zašto su SAD morale bombardovati tadašnju SRJ, kako i zašto je trebalo ubediti Nemačku da podrži bombardovanje i ko je i kako odigrao ključnu ulogu u celoj priči. Općenito, potkova nam došla glave ili ti na Srpskom “Braća Bugari nam opet uvalili…potkovicu”. Početak ove godine razrešio je i ovu misteriju. Obnarodovaše plan. Hm…nije im puno trebalo. Samo 5 godina. I da, svi vi koji mislite da u tom tekstu ima nekih posebnih dokumenata i specijalnih podataka…nema. Samo analitika i josh po nešto.
Sa druge strane, ako izuzmemo manje analize oko sklapanja koalicija i aktuelnih dešavanja u regionu, koje su se u neverovatno apsolutnom 100% delu ispunile, moj sledeći tekst, mediji su stigli znatno brže. “Separatističke pretenzije sa aspekta istorijskog prava i argumenti za izmenu granica na prostoru Balkana -Slučaj AP Vojvodina-” bio je rad koji sam napisao početkom 2011.godine. U jednom delu sam naveo mogućnost da se presedan u proširivanju EU napravi upravo na primeru Srbije. Zapravo, njen severni deo, u narodu poznatiji kao Vojvodina, trebao bi biti pripojen EU separatno tj. bez pripajanja ostatka Srbije. Kao razlog navedene su: kulturne, ekonomske, istorijske, etničke i prirodne razlike koje taj deo ima u odnosu na ostatak države. A početak bi bio “stolica” u Briselu. Eto, ne prođe ni godina, a stolica “pala”.
Ali, s obzirom da igrica još traje, idemo dalje. Novi nivo. Sledeća destinacija Kosovo i Raška oblast. Termin Sandžak za sada nećemo koristiti, da ne bi bilo zabune. Davno, možda čak i u vreme kada sam se rodio, stvorena je legenda o dvorani Zetra u Sarajevu. Rekoše, naziv je dobila po skraćenici od “Zelena transferzala”. Deluje logično, ko će ga znati. Kod druga Starog je bilo bolje. Imena su se davala po borcima i onda tu ne treba puno da se mozga. O tome šta je Zelena transferzala neću pričati. Ko zna, zna. Ko ne zna…saznaće.
Vidite, u nauci koja se bavi bezbednosnim pitanjima, rat nije uvek samo oružani sukob. Postoje sukobi različitih intenziteta, a nekada su oni toliko neznatni da se “golim okom” ne mogu uočiti. Nagli priliv filmova, serija i muzike iz jedne zemlje, česte kulturne manifestacije, koncerti i predstave njenih umetnika, učestala organizovanja svečanosti sa prisustvom zvaničnika iz jedne zemlje, humanitarne organizacije i njihove akcije…sve to može, a često i jeste samo početak nečeg “specijalnog”.
Sa jednim profesorom Fakulteta političkih nauka, našao sam se na ručku negde u julu mesecu 2011. godine. Pričali smo o stepenu verovatnoće ostvarenja “presedana prošrivanja EU”, kada mi on reče da postoji još jedan, možda mnogo opasniji i verovatniji scenario. Znao sam odmah na koga misli ali sam se potajno nadao da grešim.
A i strategija se razvija po planu. Školski. Prvo smo preplavljeni serijama, muzika nikada nije ni otišla sa ovih prostora, stotine miliona evra mahom uložene u Sandžak, ucene koje su pratile neke od kapitalnih projekata poput izgradnje auto-puta, česte posete zvaničnika, sve do najnovijih nagoveštaja da će povlačenje Amerikanaca sa Kosova biti u stvari ostavljanje prostora, sirovina i potencijala Turskoj. Krajnji cilj je stavljanje pod njenu kontrolu ovog dela Balkana. A u međuvremenu, možda se pojavi još jedna stolica u Briselu ali ne Srbije već Sandžaka.
A zlo? Zlo k’o zlo…ćuti. To je problem. Jer umesto da se bori, da priča svakog dana o tome, da preduzima korake…ono ćuti. Ćuti i završava svoje ali i poslove iz fascikle. I to je možda ono najopasnije. Danas brojni analitičari i bivše diplomate upozoravaju i pričaju o ovom problemu ali sve ostaje mrtvo slovo na papiru.
Vidite, ovim tekstom nisam želeo da proričem sudbinu niti da pravim teorije zavere i ostale gluposti. Ovo je samo trenutno stanje stvari, što i sami možete da zaključite ako bar malkice pogledate između redova. Da li Turska jača uticaj na Balkanu? Da, svakako i to vrtoglavom brzinom. Da li postoje separatističke pretenzije u Raškoj oblasti i Sandžaku? Da, svakako. Da li postoji ekspanizija vehabijskog pokreta na tom području? Ogromna. Da li nam je mesto u Uniji i kako će se ona zvati? Videćemo uskoro…
Нема коментара:
Постави коментар